Dva i po psihijatra

Prvo jedna lepa vest - počela sa radom i naša prodavnica na internetu:
🛍️Dva i po psihijatra webshop 👉 https://podmedia.rs/dva-i-po-psihijatra/
U poslednje vreme sve češće je korišćenje pojma narcizam kao etikete kojom se objašnjavaju svi toksični odnosi. Kao i fraze "toksični odnos". Ipak, narcizam je složen psihički fenomen koji ima razvoj, funkciju i cenu.
Da li je narcizam uvek patologija ili je ipak neophodan uslov da bi se uopšte izgradilo "ja“? Gde prestaje zdravo samopouzdanje, a gde počinje odbrana od unutrašnje praznine? I zašto danas tako lako govorimo o narcizmu drugih, a gotovo nikada o sopstvenom?
Psihijatar Mihailo Ilić i psihološkinja i psihoanalitičarka Renata Senić razgovaraju o razlikama između zdravog, ranjivog i patološkog narcizma, o mehanizmima grandioznosti i idealizacije, ali i o sramu, zavisti i krhkosti koji se nalaze ispod spoljašnje slike moći.
Otvara se pitanje granice: kada narcizam postaje problem za osobu samu, a kada za njeno okruženje? I da li je savremeni svet - kultura uspeha, vidljivosti i stalnog poređenja - pogodno tlo za njegovu eskalaciju ili samo ogledalo onoga što je oduvek postojalo?
Fokus današnje priče je na "sivim zonama“ ličnosti, na mestima gde prestaju jednostavne podele i počinje stvarno razumevanje psihičkog života. Da raščistimo već jednom sa pričom o tome šta narcizam jeste, ali i šta sigurno nije.
Dodatni sadržaji su na raspolaganju i na YouTube kanalu za članove, kao i na Patreonu. Podržite nas i pretplatite se za naše ekskluzivne sadržaje: https://www.patreon.com/c/dvaipopsihijatra/

SREĆNI PRAZNICI!
Praznici bi trebalo da budu vreme mira, bliskosti i radosti. A često su baš suprotno. Previše očekivanja, previše planova, previše trebalo bi a premalo prostora da se zaista zapitamo kako smo. U prazničnoj epizodi Dva i po psihijatra, Mihailo i Roberto razgovaraju o Novogodišnjim i Božićnim danima onako kako se o njima retko govori - bez idealizacije i bez lažnog optimizma. O pritiscima da budemo srećni "po rasporedu“, o porodičnim okupljanjima koja umeju da zabole, o samoći koja je najglasnija i najteža baš kada svi pričaju o zajedništvu. O osećanjima koja se sudaraju: radosti i tuge, nade i umora, želje za novim početkom i straha da će sve ostati isto. Pričaju i o tome kako da preživimo praznike ako nam nisu laki. I kako da ih ne idealizujemo ako jesu. O planovima koje pišemo kao obećanje sebi i strahu da ćemo ih ponovo izneveriti. O pritisku da Nova godina mora da znači promenu, i o pravu da promena nekad dolazi sporo, tiho i bez vatrometa. U epizodi se dotiču i onog lakšeg, toplijeg sloja praznika: razgovaraju o omiljenim prazničnim filmovima, serijama i muzici koje se iz godine u godinu vraćaju kao emotivni rituali. O pričama koje gledamo iznova ne zato što su savršene, već zato što nam nude poznatost i kratki predah. O pesmama koje bude sećanja, popravljaju raspoloženje ili ga, ponekad, još više razotkriju. I o tome kako mali, lični izbori mogu biti način da praznike učinimo podnošljivijim ili makar malo toplijim.
Ovo je epizoda za one koji praznike ne doživljavaju kao razglednicu, već kao realan emotivni prostor u kome se sudaraju želje i stvarnost. Epizoda koja ne nudi recepte za sreću, već razumevanje, dozvolu da usporite i da ne budete "u formi“ baš tada kada se to najviše očekuje. A kao i svaka prava promena, i ova počinje bez buke. Poput vode koja ne ide pravolinijski, već uvek nađe svoj put.
🌿 Epizodu podržava Rosa - prirodna, baš kao i promena.

Lepo provedite praznike i posetite naš webshop:
🛍️Dva i po psihijatra webshop 👉 https://podmedia.rs/dva-i-po-psihijatra/

Ako ste kao mali, iz zabave pred publikom objašnjavali šta sve znate o Tutankamonu, bili ponos i dika svojih roditelja svirajući za prijatelje Betovena na klaviru ili za svaki uspeh u školi, peticu ili savršeno odigranu utakmicu dobijali pohvale i nagrade, stigli ste na pravo mesto. Da, bili ste u problemu, a ukoliko se i daje držite agende da samo socijalno visoko vrednovano provođenje vremena znači odmor ili kvalitetno utrošeno vreme, možda, ma ne možda, definitivno i danas jeste u problemu. Ambicija je jedna od onih reči koje zvuče moćno, gotovo obavezno poželjno. Ali, šta zapravo podrazumevamo kada kažemo da je neko ambiciozan? I gde je granica između zdrave ambicije i one koja nas polako troši, gura u hronično nezadovoljstvo ili stalni osećaj da nikada nismo dovoljni? Mi, sami, kao bića, nismo dovoljno dobri? Olivera i Roberto danas razgovaraju o ambiciji onako kako se ona zaista živi, a ne kako se prodaje u motivacionim parolama. Da li je svaka ambicija dobra? Šta stoji iza osećaja da moramo više i možemo bolje , i kako razlikovati unutrašnji poriv od nametnutih očekivanja okoline? Šta je sa preteranom ambicijom, onom koja se maskira kao disciplina i uspeh, a zapravo vodi u sagorevanje, anksioznost i gubitak kontakta sa sobom? Kada ambicija prestaje da bude pokretač, a postaje pritisak? I kako pronaći meru koja je lična, realna i održiva? Na kraju, vraćamo se jednostavnoj, ali često zaboravljenoj istini: promena je neizbežna. Kao voda koja uvek nađe svoj put, i mi možemo naučiti da se krećemo kroz život bez lomljenja, sa više poverenja u sopstveni ritam i želje, i možemo pronaći zdravi balans. Setimo se samo da ne moramo uvek da jurimo uzbrdo da bismo stigli tamo gde treba. Nekad je dovoljno da zastanemo, oslušnemo sebe i dozvolimo da se put sam pokaže. 🌿 Epizodu podržava Rosa - prirodna, baš kao i promena. Dodatni sadržaji su na raspolaganju i na YouTube kanalu za članove, kao i na Patreonu. Podržite nas i pretplatite se za naše ekskluzivne sadržaje: https://www.patreon.com/c/dvaipopsihijatra/

U vremenu u kojem svi govore, a malo ko zaista sluša, veština komunikacije postaje pitanje preživljavanja. Ne preterujemo: živimo u konstantnoj buci: digitalnoj, emocionalnoj, društvenoj. A upravo iz te tačke polazi razgovor psihijatra Mihaila Ilića i naše gošće, profesorke Zorice Tomić, komunikologa i autorke knjige Preživeti haos Ovo nije klasična epizoda o "boljoj komunikaciji“. Ovo je seciranje načina na koji se reči danas gube, pogrešno tumače, preusmeravaju, prelamaju kroz strahove, tempo života i neprekidna očekivanja. Mihailo i profesorka Tomić otvaraju pitanja koja izbegavamo: kako prepoznati sopstveni obrazac komunikacije? Kako biti jasan u svetu u kome se komunikacija raspada na fragmente? Šta znači razgovarati u doba konstantnog preopterećenja i površnosti? I gde je u svemu tome granica, ona na kojoj čuvamo sebe, ali i odnos sa drugima? U epizodi se ne traže brza rešenja. Naprotiv: razgovor ulazi u dubinu, u podtekste, u ono što ljudi najčešće prećute, a što najviše određuje način na koji živimo jedni sa drugima. A kroz celu priču provlači se i simbolika promene, jer komunikacija je živa stvar, menja se zajedno sa nama. Zato je ovde i Rosa, prirodna baš kao i promena, kao podsetnik da jasnoća, fleksibilnost i otvorenost nisu luksuz, nego neophodnost u svetu koji se menja brže nego ikad. Ovo je epizoda za sve koji žele da razumeju ne samo kako da govore , već kako da dopru. I da usred haosa nauče ono najvažnije: da se razgovor može preživeti, ali i preoblikovati.
🌿 Epizodu podržava Rosa - prirodna, baš kao i promena.

Dodatni sadržaji su na raspolaganju i na YouTube kanalu za članove, kao i na Patreonu. Podržite nas i pretplatite se za naše ekskluzivne sadržaje: https://www.patreon.com/c/dvaipopsihijatra/ 🔔

U vremenu u kojem svi govore, a malo ko zaista sluša, veština komunikacije postaje pitanje preživljavanja. Ne preterujemo: živimo u konstantnoj buci: digitalnoj, emocionalnoj, društvenoj. A upravo iz te tačke polazi razgovor psihijatra Mihaila Ilića i naše gošće, profesorke Zorice Tomić, komunikologa i autorke knjige Preživeti haos Ovo nije klasična epizoda o "boljoj komunikaciji“. Ovo je seciranje načina na koji se reči danas gube, pogrešno tumače, preusmeravaju, prelamaju kroz strahove, tempo života i neprekidna očekivanja. Mihailo i profesorka Tomić otvaraju pitanja koja izbegavamo: kako prepoznati sopstveni obrazac komunikacije? Kako biti jasan u svetu u kome se komunikacija raspada na fragmente? Šta znači razgovarati u doba konstantnog preopterećenja i površnosti? I gde je u svemu tome granica, ona na kojoj čuvamo sebe, ali i odnos sa drugima? U epizodi se ne traže brza rešenja. Naprotiv: razgovor ulazi u dubinu, u podtekste, u ono što ljudi najčešće prećute, a što najviše određuje način na koji živimo jedni sa drugima. A kroz celu priču provlači se i simbolika promene, jer komunikacija je živa stvar, menja se zajedno sa nama. Zato je ovde i Rosa, prirodna baš kao i promena, kao podsetnik da jasnoća, fleksibilnost i otvorenost nisu luksuz, nego neophodnost u svetu koji se menja brže nego ikad. Ovo je epizoda za sve koji žele da razumeju ne samo kako da govore , već kako da dopru. I da usred haosa nauče ono najvažnije: da se razgovor može preživeti, ali i preoblikovati. 🌿 Epizodu podržava Rosa - prirodna, baš kao i promena. Dodatni sadržaji su na raspolaganju i na YouTube kanalu za članove, kao i na Patreonu. Podržite nas i pretplatite se za naše ekskluzivne sadržaje: https://www.patreon.com/c/dvaipopsihijatra/