Dva i po psihijatra

• 124 - Empatija

  Empatija je jedna od onih reči koje svi izgovaramo, a retko zaista pustimo da se nastani u nama. Pričamo i o inflaciji samog pojma empatija koji se često zloupotrebljava. Odakle preispitivanje empatije i forsiranje novih termina, poput "hiperempatičnosti" kao neke super moći? Šta je sa odsustvom empatije u modernom društvu i istovremenim bombardovanjem sadržajima na društvenim mrežama kojima se izazivaju vrlo jake emocije u nama? Olivera i Roberto pokušavaju danas da empatiji priđu bez idealizovanja ljudi, bez očekivanja da budemo savršeni. Umesto toga, govore o tome kako izgleda pokušati razumeti drugog baš onda kada nam to ide najteže: dok smo umorni, povređeni, nesigurni ili prosto okupirani sopstvenim borbama. Kada i na koji način zaista osećamo empatiju? Šta je lažna ili pseudoempatija, i zašto je često bustujemo i bildujemo raznim podražajima, na primer, preplavljivanjem tuđom patnjom? Šta nam se servira umesto prirodne, normalne, ljudske empatije? Kako je to simpatija preteča empatije, i šta u stvari empatija znači? Kako nam empatija pomaže da budemo bolji ljudi? Olivera i Roberto otvaraju temu empatije kao veštine koja se gradi, koja ume da bude iscrpljujuća, i kao nečega što se uči više greškama nego uspehom. Govore o tome da empatija nije nikakva supermoć, već izbor koji pravimo iznova, često neuredno i nesavršeno, ali uvek iz neke iskrene želje da ne izgubimo kontakt sa ljudima do kojih nam je stalo. Baš tu se prirodno otvara i priča o promeni. Promena je, koliko god da je odlažemo, jedina konstanta koja nas prati. Ljudi koji teže rastu, koji pokušavaju da usklade posao, odnose, porodicu i lične potrebe, znaju da je promena sastavni deo svakog napredovanja. Ponekad tiha, ponekad nagla, ali uvek neizbežna. Kao voda koja uporno pronalazi svoj put, i mi tražimo onaj koji nam najviše odgovara, onaj koji nas vodi napred i čini hrabrijim. Empatija je često početak te promene, most između duša, trenutak u kojem pokušamo da razumemo sebe i druge bolje nego juče, jer najveći pomaci počinju onda kada dozvolimo sebi da budemo otvoreni, mekši i iskreniji prema sebi i svetu oko nas. 🌿 Epizodu podržava Rosa - prirodna, baš kao i promena. Dodatni sadržaji su na raspolaganju i na YouTube kanalu za članove, kao i na Patreonu. Podržite nas i pretplatite se za naše ekskluzivne sadržaje: https://www.patreon.com/c/dvaipopsihijatra/

  --------  

  1:11:27

  --------

  1:11:27
• Greg Gage

  gg

  --------  

  1:27:34

  --------

  1:27:34
• 123 - Sve je to život

  Roberto i Irena Orlović otvaraju temu koja se obično gura ispod tepiha: kako zapravo izgleda život kada ga više ne posmatraš sa razdaljine, nego ga živiš punim plućima, sa svim njegovim pukotinama, lomovima i malim trijumfima.Čuvena psihoterapeutkinja i magistar psiho-socijalnog rada, Irena Orlović, osnivačica izdavačke kuće „Harfa“ i istoimene škole, žena koja je istovremeno i stručnjak i majka troje dece, otvoreno je sudarila tradicionalne obrasce sa modernim roditeljstvom. U njenoj priči prelamaju se pitanja porodične dinamike, uticaja odnosa na razvoj deteta, rana iskustva koja postaju tihe traume, ali i verovanje da je promena uvek moguća i da upravo od nje počinje ozdravljenje.Irena govori bez štita i bez dramaturgije: o iskustvima koja su je menjala, o trenucima kada se činilo da se tlo pod nogama pomera, o tišini koja ume da bude i spas i kazna. Roberto, naviknut na razgovore sa ljudima koji nose težinu svakodnevno, ovde preuzima drugačiju ulogu; on ne objašnjava, ne „prevodi“, nego sluša, produbljuje, voli da zastane na jednoj rečenici i otkrije šta sve može da stoji iza nje.Život, kako ga Irena i Roberto otvaraju, nije romantična konstrukcija nego sklapanje komada koje niko osim tebe ne vidi. A možda je baš u tome i cela stvar: u spremnosti da se pogledaš bez ukrasa i da kažeš: ok, ovo sam ja, i idem dalje.Ovo je epizoda koju će mnogi preslušati dva puta, ne zato što je teška, nego zato što je tačna.I upravo tu, u toj tihoj i neprimetnoj transformaciji, pojavljuje se i Rosa. Prirodna baš kao i promena, ona stoji kao mala metafora cele epizode: voda koja nikada ne žuri, ali uvek pronađe svoj put. Kao podsetnik da se i mi menjamo stalno, ponekad protiv svoje volje, ponekad zato što moramo, a ponekad zato što smo konačno odlučili da živimo onako kako možemo, a ne onako kako nam se nametalo.🌿 Epizodu podržava Rosa - prirodna, baš kao i promena.Dodatni sadržaji su na raspolaganju i na YouTube kanalu za članove, kao i na Patreonu. Podržite nas i pretplatite se za naše ekskluzivne sadržaje: https://www.patreon.com/c/dvaipopsihijatra/

  --------  

  1:42:39

  --------

  1:42:39
• 122 - Gde je ženama mesto?

  Pamet u glavu.Nigde nije bezbedno.Obuci se pristojno.Ne izazivaj.Budi dobra devojčica....Šta uopšte znači budi dobra devojčica ? Da li sam ja na ovo pristala? Jesmo li sve mi na ovo pristale?!?Devojčice se uče da budu fine. Da ne viču, da ne protivreče, da ne zauzimaju previše prostora. Uče ih da pristaju, da trpe, da budu “pristojne” i “dobre”. Tako ih patrijarhalno društvo, nežno i sistematski, postavlja “na mesto”, a to mesto je uvek malo niže od onog koje zaslužuju.O tome koliko su te “male lekcije” oblikovale generacije žena, i o tome šta znači biti feministkinja u zemlji gde se i danas često samo šapuće o nasilju, razgovaraju psihijatri Roberto i Mihailo sa svojom gošćom, sociološkinjom Jelenom Riznić, aktivistkinjom kolektiva Ženska solidarnost, borkinjom za prava žena. Jelena je, takođe, jedna od onih koje su doživele i preživele seksualno nasilje, u istraživačkom centru Petnica, na mestu koje je trebalo da oseća kao svoj siguran prostor, u formativnim, tinejdžerskim godinama. Jedina je koja je otkrila svoj identitet.Jelena govori o svom iskustvu i o hrabrosti koja ne počiva na patetici, već na odlučnosti da se sistem više nikada ne zataška iza reči “ugled” i “tradicija”.Njena ispovest svedoči o jednom od najtežih i najvažnijih obračuna sa institucijama koje su znale i ćutale.Epizoda preispituje naše društvo, ali i nas same: kako pristajemo da gledamo nasilje dok ga nazivamo “izolovanim slučajem”, kako nas vaspitanje uči da sumnjamo u žrtve, i koliko dugo ćemo još čekati da empatija postane društvena norma, a ne izuzetak.Promena ne dolazi naglo. Ona teče, kao voda: tiho, ali postojano, rušeći zidove koji su godinama delovali neprobojno.Prihvati je sa snagom i dostojanstvom, jer prirodno je, menjaš se.🌿 Epizodu podržava Rosa - prirodna, baš kao i promena.

  --------  

  2:01:08

  --------

  2:01:08
• 121 - Šta će nam robovi u XXI veku?

  Depresija više nije samo medicinski termin, često postaje etiketa, identitet, pa čak i “uloga” kroz koju ljudi počinju da posmatraju sebe. Psihijatar Milutin Kostić i psihoterapeut Milan Damjanac razgovaraju o tome kako je došlo do toga da depresija, iz kliničke dijagnoze, preraste u način na koji se pojedinci predstavljaju drugima i doživljavaju sopstveni život, u zamenu za identitet. Zašto je depresija danas toliko "normalizovana“, a istovremeno i pogrešno shvaćena? Gde je granica između trajne tuge, lošeg perioda i mentalnog poremećaja koji zahteva stručnu pomoć? Šta nam govore savremena istraživanja o biološkim, socijalnim i psihološkim faktorima rizika? I kako društvo, mediji, pa i digitalna kultura utiču na to da se sve češće identifikujemo kroz dijagnozu? Kako je i kada tuga nestala iz rečnika? Više niko nije tužan, svi su depresivni. Da li sam ja depresivan ili tužan, ili možda samo pokušavam da pronađem ko sam? Ako ste se ikada to zapitali, na pravom ste mestu. Promena je prirodna, baš kao i voda koja pronalazi svoj tok. U trenutku kada nam se čini da nas identitet "depresivne osobe“ zarobljava, važno je da znamo: naše emocije su sklone promeni, a sa njima i mi. 🌿 Epizodu podržava Rosa - prirodna, baš kao i promena. Dodatni sadržaji su na raspolaganju i na YouTube kanalu za članove, kao i na Patreonu. Podržite nas i pretplatite se za naše ekskluzivne sadržaje: https://www.patreon.com/c/dvaipopsihijatra/

  --------  

  1:19:20

  --------

  1:19:20

Flere Videnskab podcasts

Trendige Videnskab podcasts

Om Dva i po psihijatra

Dva i po psihijatra: Podcasts i samme familie